ponedjeljak, 30.10.2006.
Jel dobri uvik spuše il mi se samo čini...
Ajme, evo se javljan da nebi pomislili da me zemlja progutala.. Opravdanja radi, napisala san jedan duugi dugi post u prošlu nedilju, ali mi se cili izbrisa taman kad je bija gotov.. Zaključih da san predebilna za održavanje svog bloga na životu, pa san lipo ištekala kompjuter. A sad se javljan nakon još jedne nedilje ( ko i obično, jedva preživljene ). Mislin, ža mi je reć, i ovin neman namjeru uvridit nikog, ali nedilja je prokleto najdosadniji i najdepresivniji dan i sve se bojin tih nedilja jer mi uvik neke strašljive misli padaju na pamet i nisan sposobna za ništa... Šta je najgore efekt nedilje je ekspanzivan: tako da me depra drži od subote popodne pa do ponediljka.Jeben ti nedilju.Tribalo bi je ukinit! E, da ne pizdin puno, bila bi sad dobre volje da ne moran u bolnicu. Prijateljica mi tamo leži već 4 dana, a niko nema pojma šta joj je. U svakom slučaju, dehidrirala je od pustog povračanja pa je na infuzijama. Sad se čini da će sutra na operaciju. ALI ČEGA???!Pitaš, niko nezna. Pitaš doktora šta je - aaa,triba još napravit CFHR, ili leukocita ima 18000...Pa pobogu, otkud da znan šta je tvoj jebeni CFHR ili koliko leukocita triba bit i šta se dogodi ako ih tolko nema??? dOŠLO mi je da ga pridavin, gadljivu tistavu facu sa glupin cvikama....U svakon slučaju, otvaraju je sutra. Ona nezna zašto. Mislin da neznaju ni oni....
Ajme da vidi, malo san napravila digresijicu od naslova i početne misli...bilo kako bilo, sad moran u posjete, a jel dobri sspuše saznat će te u sljedećen traktatu ?!? ...ajme šiznila san... :(
srijeda, 18.10.2006.
Bez naslova
Ova crtica na početku mi titra i nehinjenon nervozon ukazuje na bilu plohu isprid mene koja triba bit ispisana, plohu koja predstavlja komad dobrog, starog papira. Ali šta? Šta napisat? Šta napisat kad ti se misli uskovitlaju malon, naivnon i neiskusnon glavon neslučenon brzinon; kad ne možeš izdvojit nijednu, raščlanit ju i dat joj napokon neki smisao? Šta kad ti se, pored te divlje navale novih osjećaja,za sobon ostavljajući maglu podignu i ona stara, davno zakopana negdi u nekom tajnom dijelu mozga? Šta kad ti više nije jasno šta je sad, šta je bilo jučer, a šta 98'? Šta onda napisat? Neznan. Ali isto pišen. Pišen, to mi je prirodni ventil za ispuštanje stresa, tuge i inih negativnih raspoloženja. Pišen uvik kad san ovako; a ovako opet... nikad nisan bila. E, ali stanja slična ovima pogodna su za pisanje: riči mi biže, ko svojon voljon; prsti - sluge pokorne, samo poštuju zapovijed. A sve skupa nema nikakve veze s mozgon. Lip je ovaj konstantni, ritmičan zvuk tipkanja po tastaturi; zvuk koji obilježava ispuštanje dugo nakupljane ili, u ovom slučaju, iznenadno pojavljene količine tuge. Razočarenja. I, šta sad napisati? Šta uopće pišen, neznan, a nije ni bitno. Polako usporavan i, već znan - ova tipkovnica pomogla mi je kolko je pomoći mogla. Šta napisati? Šta uopće reći, šta učiniti? Kako pogledati? Kako pogledati u vlastite glupe, budalaste oči? Neznan. Lako ću ja. Zašto uopće pišen? Zašto? Da može pročitati. Da jedanput pročita. Možda uvidi, uvidi sebičnost svoju i neobzirnost. Možda skuži koliko boli, razočarenja. Onda, neka prikriži. Neka prikriži svaku jebenu godinu. I tako dvanaest puta za redom
utorak, 17.10.2006.
ŽELIM
1. Želim saznati što mi drugarica poruči ostavivši rainbow mist u komentaru..imama osjećaj da propuštam nešto veliko (možda je dotična drugarica kreirala svoj vlastiti blog?!)...da....ali nemogu do njega..sutra ću iskamčit iz nje sve tajne infomacije...ucjena, prinuda, fizičko i psihičko zlostavljanje...popustit će...JER NE VOLIM KAD NEŠTO NE ZNAM...ljuta, bijesna...iiii
2. Jao jao, pomoć dobri ljudi - želim sa mi na pozadini bude neka slikica, nešto - i nemojte mi govoriti da ne može kad znam da može aAaAAAAaaaaAA.,,,š m r c :(
nedjelja, 15.10.2006.
Dvije razredne guske
Zamislite da oformite i otvorite svoj blog; ali želite da ostane u tajnosti...I onda zamislite da za njeg saznaju dvi razredne guske zbog kojih je, naposlijetku, i ovaj blog prirode kakve jest - tajnovit!! Eh, uzalud ti trud Supko, kad se školuješ u kokošinjcu. Sa kokama nesilicama. Ha,ha...šalam se ;) Slušaj stara, fala ti na komentaru, je malo al veseli, al isto ću te ispaleckat - i tebe i Žiku koja je protrubila povjerljivu informaciju o mom tajnom književnom radu. Za Svima- Nam- Dragu- Manifestaciju moramo se dogovorit; bespotrebnog izostajanja neće smit bit jer se već oko nas u zbornici digla bura... Dakle, samo napornim radom do slave!! ( ? ) To se još moramo dogovorit sa suorganizatoricom, a ona je, kako ti je i samoj poznato, vrlo jednostavna, smirena i lake ćudi...Volam te, kiss
subota, 14.10.2006.
Susjedi bruse zid
Susjedi bruse zid. Neki nagovještaj zime..i pas koji njuška oko kante za smeće. Zvukove ditinjeg smiha tu i tamo prekine prolazak auta i brujanje njegovog starog, istrošenog motora. A smih, taj ditinji smih, toliko iskonski i iskren, svojsven je samo dici. Mi ga gubimo, osjeti se. Dok ga ne izgubimo u potpunosti. I postajemo hijene... Opet auto. Auto i žena u sakou baca smeće. Previše je mirno, previše hladno. Zlokobno..možda i smirujuće, sigurno. Ni sama neznan. Susjedi buče. Opet mir. Zvuk zabijanja čavala i tog prokletog brušenja zida stopija se sa šumovima ulice; ne zamjećujen ga više i ne računan to ko narušavanje ove kvartovske subotnje idile. Idile. Počelo je. Ukomešali se mravi, širokon paleton namjera dovodeći u upit moč mase. I opet ništa. Samo brušenje zida.
srijeda, 11.10.2006.
Supkina Uvertira
Poštovanje, dobra večer!!
Ovo je moj prvi post (ma je) pa bi kao ja sad tribala nešto pametno il zanimljivo napisat. Naravno da neću. Samo ću reć da san sritna šta san otvorila svoj blog (inače san debil za tehniku; tužno ali istinito) iako neznan šta bi u njega pisala. Ajd naći će se nešto. E, i pisat ću sama za sebe. Ne triba mi da neko čita moje kenjade i traktate. To može samo meni biti zanimljivo... ;) Ajd živili!! Ili, bolje rečeno, živila!!
